Satsang - 8 april 2020. Svami Shantamritananda Puri

„Ovaj momenat smo svi čekali . Ovaj momenat su skoro svi na ovoj planeti čekali. Ono što je svako od nas čekao : budućnost! Mi uvek čekamo budućnost. Nikada nismo u sadašnjem trenutku. Problem je što ovaj momenat, ovo što se u ovom trenutku događa širom sveta, nije budućnost koju smo očekivali. Nije budućnost kakvu smo želeli ili sanjali, pa nam je prilično nekomforno, čak i vrlo neprijatno živeti u ovom sadašnjem trenutku. Međutim, ovo je neosporna stvarnost.

Čija je greška što se budućnost o kojoj se naš um kupao sve ovo vreme nije realizovala, tj. manifestovala? Kome da se gorko žalimo na sve neprijatnosti koje moramo pretrpeti ovih dana? To možemo reci sami sebi, jer kako Amma kaže, "čovek i priroda su bez prestanka u situaciji ogledala". Pre 26 godina je rekla: "Svaka promena, čak i ona najmanja u prirodi, na primer u jednoćelijskom organizmu, bas svaka promena, čak i minimalna, uticaće na naš život na ovoj planeti. Isto tako, naše misli i postupci imaju uticaja na prirodu. Ako je ugrožena ravnoteža prirode, harmonija ljudskog života će takođe biti uništena, i obrnuto. "

Nedavno je Amma rekla u svojoj poruci o korona virusu: „Ljudska sebičnost prema prirodi vraća nam se danas u obliku ove vrste epidemije. Pomislite na svu patnju koju smo naneli prirodi. Na primer, svake godine, zbog čoveka, površina zemlje veličine Kosta Rike je ogoljeno od sume. Dezertifikacija jede područje veličine Grčke i Irske zajedno. Zar ne bi trebalo da nas priroda vidi kao zlonamerne? Zar ne bi bilo na njoj da se žali na nas? Ljudi bi se mogli pitati: „Zar nas priroda ne voli, njenu djecu? Naravno da nas voli. Ona nas voli mnogo više nego što mi nju volimo.

Zamislite da ste roditelj i da se probudite usred noći kako kašljete. Puši se kuća po cijeloj kući i shvatite da je vatra. Odmah pojurite u dečiju sobu i viknete: "Deco, probudite se! »Ako vaša deca duboko spavaju i ne reaguju, hoćete li ih pustiti da nastave da spavaju? Ne, prodrmaćete ih svom snagom. Ako bi kenjkali i žalili se: "Ne želim da se probudim", učinili biste bilo šta da ih urazumite, čak i po cenu da ih nasilno uzdrmate. Ne zato što ih mrzite, već zato što ih volite.

U istini, svi smo duboko uspavani u svojim nesvesnim egoističnim životima. Spalili smo svet plamenom sebičnosti, a onda smo zaspali usred požara. U svom saosećanju, Majka priroda zvoni budilnikom, kako bi nam omogućila da izbegnemo plamen … pre nego što bude prekasno.

U trenutnoj globalnoj situaciji, možemo osećati da mnogi neočekivani događaji koče naš put, primoravajući nas da promenimo svoje planove. U stvari, ta situacija bi trebalo da nas nauči da se ne vezujemo za svoje planove, jer ne možemo zaista da kontrolišemo sve što se dešava oko nas. Zamislite samo 230.000 ljudi koji su izgubili živote tokom cunamija iz decembra 2004. Možemo biti sigurni da su imali puno planova za dan, mesec, godinu i celokupno postojanje. Ništa od toga se nikada nije dogodilo.

Otuda Ammaina nedavna izjava: „Sada ste razumeli da je naš život samo u sadašnjem trenutku. Čak ni naš naredni dah nije u našim rukama. Naša istinska dugovečnost određena je načinom na koji mudro, ili ne, koristimo sadašnji trenutak, zato je tu naš život. "

Dakle, umesto da se iritiramo trenutnom krizom, možda bismo mogli da mudro iskoristimo sadašnji trenutak da od njega naučimo. Šta nas ta kriza uči o sebi, našem svetu i kolektivnoj savesti?

Koronavirus je sigurno ranjiv: do danas je gotovo 1,5 miliona potvrđenih slučajeva i 85.000 smrtnih slučajeva. Ove statistike plaše mnoge ljude širom sveta. Naravno, Amma je rekla u svojoj poruci: "Ovo nije vreme za strah, vreme je za prikupljanje hrabrosti koja je u nama. I da ne zaboravimo da svake godine više od 3,4 miliona ljudi umre od bolesti uzrokovanih lošim kvalitetom vode. Pored toga, oko 9 miliona ljudi umre od gladi svake godine. Ovih 12,4 miliona ljudi možda ne poznajemo lično, ali koronavirus nas plaši više jer utiče na nas lično. Da li je zaista fer?

Ono što vidimo je da nesreća otkriva ono što se krije ispod površine naše individualnosti. Ovo je još jedan rezultat dejstva korona virusa. U dobrim vremenima možemo projektovati sliku sebe koju želimo da vide i drugi, ali u ovakvim vremenima više ne možemo sakriti ono što je skriveno u nama, uključujući našu sebičnost. Nismo li zato vidjali ljude kako se u prodavnicama bore za stvari poput toalet papira i mleka? Istinu, sve što se događa sada možemo smatrati poučavanjem.

To je test stresa za čitavo čovečanstvo koji nam pokazuje na šta se zaista moramo fokusirati i na čemu treba da radimo. Ako ovu priliku u potpunosti iskoristimo, zagarantovan je ubrzani duhovni rast. Zato je vreme da se teorija primeni u praksu. To je test koji nam omogućava da vidimo šta nas je duhovnost zaista naučila. Danas nam je, više nego ikad, potrebna duhovnost koja se može primeniti u svakodnevnom životu. Dok nas virus forsira na koncentraciju, naše slabosti se otkrivaju jedna za drugom i konačno možemo nešto i da poradimo na tome … da popravimo.

Tri tačke bih želeo da dotaknem u okviru ove teme

Na početku, jedno pitanje: Da li je sada dobar ili loš momenat? Rekao bih da to zavisi od očekivanja od života. Obično, "dobar momenat" materijalno gledano nije " dobar momenat" duhovno govoreći. Zašto? Jer je "dobar momenat" obično sinonim za lak materijalni uspeh i tada generalno imamo tendenciju da zaboravimo duhovnost. Zaboravljamo Boga. Zaboravljamo naše pravo unutrašnje biće. Ukus za uspeh čini da želimo sve više i više, i postajemo sve više zaokupljeni materijalnim radnjama, koje ubrzo troše sve naše vreme i svu našu energiju, uglavnom na štetu našeg duhovnog života. Kažem "generalno", naravno, postoji mnogo izuzetaka. Siguran sam da nemate svi ovaj problem. Samo ljudi poput mene imaju ovaj problem, tako da, naravno, postoje i izuzeci.

Ali kada se stvari neminovno preokrenu u drugu krajnost, kao što je to trenutno slučaj, naša prva reakcija je: „Oh, oh! kako loše vreme treba da prebrodimo! Takve izjave pretpostavljaju da je naš osnovni cilj materijalni prosperitet. Šta ako ovu pretpostavku ignorišemo makar samo na trenutak? U životu mogu postojati i drugi ciljevi. Pa, ako na trenutak ostavite po strani tu pretpostavku, mogli biste se, na primer, naći ovde, u Amritapuriju, glavnom Amminom ašramu na jugu Indije. Sad je raj. Ne bi se moglo uraditi bolje, jer ovo je prelepo vreme za duhovne aktivnosti.

Dozvolite mi da podelim sa vama nešto malo lično. Neki od vas možda znaju da u vedskoj, indijskoj astrologiji postoje veliki astrološki periodi. Traju od šest do dvadeset godina, a jedna osoba, prosečne dugovečnosti, doživeće pet do sedam ovih glavnih perioda, tako da se to ne dešava tako često. Poslednji put kada je, za mene, došlo do promene velikog i važnog astrološkog perioda, bilo je to sredinom 2000-ih, i od tada sam znao da će se sledeća velika promena desiti na proleće 2020. Danas Amma često kaže da ove promene epohe mogu doneti izazove našem životu. Ali retko gledam svoj lični horoskop, pa sam u potpunosti bio zaboravio kada bi se to moglo dogoditi.

I ko zna zašto, ali, dan pre ceremonije tokom koje je toliko učenika Amme bilo inicirano/nominovano za sanijase – narandžasti/oker ogrtač, i za brahmacharije - žuti ogrtač (jednostavno rečeno) setio sam se da, za mene, treba da počine nova astrološka epoha. Tako sam išao da proverim svoju temu da bih potvrdio ono čega sam se otprilike sećao : da počinje sredinom aprila. Nisam bio u pravu, sledeći period je već počeo. Kada je počeo? Tačnog dana kad sam krenuo u Indiju, radi formalne inicijacije u život odricanja (sanijase). Kakva potvrda Amine milosti i zaštite! Nisam mogao obuzdati suze.

Nisu to bile suze tuge, već duhovne radosti. Pomislio sam: "Koji je bolji trenutak za primanje inicijacije? Koje bolje mesto? Amritapuri je za mene najbolje mesto na svetu. Koji je bolji duhovni učitelj od Amme? Koji je bolji način da provedem ostatak svog života? U stvari, trenutno astrološko razdoblje nimalo ne pogoduje ovozemaljskom uspehu, ali je postalo idealno vreme da potvrdim moje usmerenje na duhovni život.

U stvari, svi možemo da iskoristimo trenutnu situaciju u tu svrhu - da potvrdimo važnost koju pridajemo duhovnom životu. Ne brinite. Ne morate se odreći sveta, samo imajte na umu tu nameru: "Neka svi moji postupci budu za dobrobit sveta".

Amma je juče odgovorila na pitanje o našim fizičkim i emocionalnim potrebama. Ona je rekla da je „živeti u svetu poput plivanja u reci“. Većina nas nije razumela ovu analogiju. Dodala je: "Kupamo se u reci samo da bismo očistili svoja tela. Ali od početka, naša namera je da izađemo i vratimo se kući. "

Kakva lepa analogija, jer nesebični (neegoistični) postupci koje činimo u svetu prečišćuju naš um. Ali Amma je htela da kaže da bi naš krajnji cilj trebalo da bude povratak u naš dom: Atman ili istinsko unutrašnje bicé. Ovakva pažnja usmerena na duhovnost, dok živimo u svetu, znači da bi barem trebalo da pokušamo da sagledamo duhovni značaj svega što nam se događa, uključujući i koronavirus.

Pa, čemu služe današnja loša vremena, navodno loša vremena? Ako posmatramo nepristrasnim okom, sada se nalazimo u svetskom okruženju dobro orkestriranim za duhovnost i duhovne prakse, uz sve mere zaštite, karantine, naredbe za ostajanje kod kuće i za socijalnu distancu. Danas ceo svet proba „makar jedan gutljaj“ života ašrama, života u duhovnoj zajednici. Stvari koje su držale naš um fragmentiranim, difuznim, nemirnim i zabrinutim uglavnom su nestale, bar privremeno. Bez uobičajenih izgovora i sa mnogo više slobodnog vremena, konačno možemo obavljati svoju duhovnu praksu onako kako smo to i sanjali. Međutim, za one čiji je glavni interes materijalizam, da … to može biti prilično teško. To je takođe razlog zašto se stopa razvoda i nasilja u porodici trenutno naglo povećava u mnogim zemljama. Osuđeni smo da patimo ako tražimo pogrešnu stvar u pogrešno vreme. Nije li mudrije otkriti duhovne mogućnosti koje trenutno postoje i upražnjavati ih ?

Ona dodaje: "I Saniasin kao i 'onaj koji se odriče' (renunciate) koji živi u svetu, takođe bi trebalo da budu takvi. Pogledajte Ammine učenike ili samu Ammu; Ona mora da se suoči sa tolikim institucijama i sa problemima bezbroj ljudi. I mi moramo, onoliko koliko je u našoj moći, pomoći ljudima da podele svoje probleme i da živimo u Centru Amma koji je, on sam, u svetu. Ti ljudi su u društvu, nisu izolovani. Moramo da se brinemo i da vodimo sve to. Ona kaže: „Moramo biti dinamični u svojim postupcima, ali iznutra nevezani ili neprilepljeni.“ pokušvam , pokušvam... To je tajna. Ona kaže: „Treba biti dinamičan u svetu, ali nevezan iznutra." Ona kaže: "Sanniasin je neko ko čitav svoj život, spoljni i unutrasnji, posvećuje za dobrobit sveta. Dok oni 'koji se odriču' koji žive u svetu, (ona kvalifikuje sve one 'koji se odriču' da žive u svetu) žive porodični život spolja, dok imaju život odricanja unutra. To samo znači da imate porodicu, ali još uvek živite za dobrobit sveta.

Sada je savršena prilika za sve nas da realizujemo i primenimo ove tačke. Samo pomislite, kad je um protiv svih pravila i propisa koji se tiču koronavirusa kao na primer „ostanite kod kuće i stavite masku“, pokušajte da ne zaboravite da ti propisi nisu za naše lično dobro već za dobro svih bića. Možemo doneti sledeću odluku: „Neka moja mala žrtva bar malo smanji patnje sveta“. Možemo to uraditi svakog dana.

Sledeća tačka je da je zaista dobar trenutak da se osetite zahvalnost. Ne smemo zaboraviti naš osećaj zahvalnosti u ovakvim trenucima, jer uvek imamo nečemu da budemo zahvalni. Uvek postoji neko ko se suočava sa većim izazovima od nas. Kad se sećamo takvih ljudi, u nama se rađa latentno saosećanje i takođe spontano osećamo zahvalnost.

To je priča o dečaku koji sa majkom odlazi u tržni centar, a kad prođe pored prodavnice obuće, uzvikne: „Mama! Mama! Kupi mi ove nove cipele tamo. A majka mu strpljivo kaže, "Ne, dušo, znaš da mama trenutno nema dovoljno novca pri sebi i da imamo puno drugih stvari da kupimo, pa ćemo videti možda sledeći put . Dečak plače i viče sve glasnije i glasnije, do te mere da njegova majka mora na brzinu da izadje iz tržnog centra. Dok odlaze, dečak još uvek vrišti, ali, na trotoaru vidi drugog dečaka koji uopšte nema cipele. Prestajući da plače, kaže: "Ja bar imam cipele." Ali, ugledavši drugog dečaka u jako dobrim cipelama, bosonogi dečko se oseća tužno i počinje da plače jer nema baš ni jedan jedini par cipela. Šeta ulicom plačući i kaže sebi: "Ja sam najnesrećniji dečak na svetu" … sve dok ne ugleda drugog dečaka koji nema stopala. Zatim kaže za sebe: „Ja barem imam dva stopala“ i prestaje da plače. Na isti način, i mi, isuviše cesto žalimo sebe, uzimamo stvari zdravo za gotovo i zaboravimo da imamo toliko razloga da budemo puni zahvalnosti.

To se dogodilo odavno. Prvi put kada sam došao u ovaj ašram Amritapuri bilo je to u januaru 1991. godine i u to vreme, posebno za zapadne posetioce, bilo je vrlo lako ići na Daršan. Mogli bismo da uzmemo darshan svaki dan i, moram priznati, to je pocelo da nam izgleda sasvim normalno - barem se meni tako cinilo. Bili smo kao: „Šta ću danas da pitam Ammu? Bilo je veoma lako dobiti darshan i mogli smo da postavljamo pitanja. Čak i kad nisam imao pitanje, morao sam da nađem pitanje da postavim Ammi. To je bio zaista gubitak vremena za Ammu. Jednog dana kad sam hteo da dodjem na darshan, Amma me pogleda rekavši: "Sine moj, ne brini, ne moraš svaki dan da dodješ na darshan. Odgovorio sam: "O pa da li ću ti nedostajati ako ne dodjem na darshan svaki dan? ... Oh ... to je problem za mene, a ne za Ammu. " Posle toga sam shvatio koliko je Ammin darshan bio dragocen, zato što više nisam mogao da ga dobijem svakog dana. Sada više uopšte ne odlazim na darshan, pa je on još dragoceniji ... Ali počeo sam da putujem sa Ammom i posle nekoliko godina, posebno od 1999. do 2003. godine, imao sam veliku sreću što sam mogao da putujem skoro po celom svetu sa njom.

Ali pre evropske turneje 2003. godine, otišao sam kod Amme, ovde u Amritapuriju, i postavio sam joj pitanje, misleći da će ona brzo reći da. "Amma, idem u Evropu, ha?" Sa osmehom mi je rekla:" Ne brini, Amma će se prilagoditi, Amma će se snaći ... " " Hoćeš reći ... snaći ćeš se bez mene? Hoćeš li se prilagoditi bez mene? Da li je to istina? Kako je to moguće? "To sam osetio u to vreme ... Ali naravno, ja sam taj kome ona treba! Ne zaboravimo! Ona nema potrebu ni za kim medju nama, i naravno, evropska turneja je vrlo dobro prošla bez mene. Posle svega toga, rekla mi je da mogu da dodjem, ali nekoliko sedmica… zaista sam osetio bol zbog nemogućnosti putovanja sa Ammom. I da znate, bilo je to veoma dobro, drago mi je što mi je rekla da ne mogu svaki dan doći na darshan, drago mi je što je rekla "Mogu i bez tebe". Jer na ovaj način osećam još više zahvalnosti - prema njenom prisustvu.

Na neki način osetio sam istu stvar kada sam stigao ovde, ovog puta. Svi stranci koji nisu već boravili ovde duži broj dana, trebalo je da budu u karantinu. Svi smo bili u karantinu nekoliko dana. Čak ni ovde, nekoliko desetina metara od Amme, nismo mogli ni da je vidimo. Bio je to težak „zadatak“, ali učinio nas je još zahvalnijim prema njenom prisustvu.

Dakle, razmotrimo sve ono na čemu možemo biti zahvalni u trenutnoj situaciji. Verovatno imate svoju listu, ali evo ja mislim na : nema saobraćaja, nema čekanja, gorivo (verovatno) jeftino… tako čujem ... vreme sa porodicom, decom, ili ako se nema porodica, vreme da se bude sam i u tišini, što se takodje retko dešava. Mogućnost da se jede obrok spremljen kod kuce, bolji kvalitet vazduha zbog smanjenja aktivnosti… Vreme je za uživanje u jednostavnim zadovoljstvima: bavljenje jogom, čitanje duhovnih knjiga, duboko disanje, recitovanje svoje mantre, ako je imate, razmišljanje o smislu života - koliko nam se često to događa? I meditiranje; meditacija fokusirana na Boga, na istinsko Ja, na Ammu, na sve što želite.

Još jedna preporuka da se primeni u praksi - kada dobijete nešto što vam treba. Naročito u ovom teškom vremenu, može biti teško dobiti stvari koje su zaista potrebne, pa kad konačno dobijete ono što vam treba, počnite sa zahvaljivanjem. Možete zahvaliti Bogu, zahvaliti Univerzumu, zahvaliti se Majci Prirodi. Hvala proizvođačima, hvala osobi koja isporučuje i ljudima koji će se brinuti o budućem otpadu. Potrebna nam je milost svih ovih ljudi da bismo uživali u ovim predmetima sveta. Zahvalnost je, prema tome, osnovna u životu i ovo je veličanstveno učenje, ta mogućnost koja nam je data sada. Ne gubimo ovu priliku.

To je takođe divno vreme za vežbanje napuštanja/prepuštanja. Sada znam da izraz "napuštanje sebe" je malo lose vidjen od zapadnjaka. Imamo koncept pobede, "neću da odustanem, pobediću". No, to nije taj osećaj predaje. To je važna reč u duhovnosti. Vratićemo se na tu reč. Dozvolite mi da upotrebim ovu reč i ne bojte se kada je koristim. Amma uvek kaže da je „naš trud samo jedan od bezbrojnih faktora koji određuju ishod naših akcija“, o čemu svedoči trenutna situacija. Dakle, ako želimo da naš trud bude uspešan, ono što nam zaista treba je božanska milost. Napuštanje ili predaja sebe uključuje lični trud. Dakle, napuštanje (sebe) nije: samo sedeti i ništa ne raditi. To je : truditi se ali imajući na umu da to nije dovoljno. Postavimo na važno mesto molitvu za milost (božansku milost … za milosrdje)

Zbog toga je Amma u svojoj poruci od 11. marta izjavila: „Duhovnost nas uči da ne bežimo od izazova (teškoća) života, već da se hrabro suočimo sa njima“. Međutim, i sama je postavila pitanje: "Kako u odnosu na to, u trenutnoj situaciji?" Kao da terorista čeka ispred kuće. Čim otvorite vrata, on vam prilazi i napada vas. Situacija je slična i sa ovim virusom. Tako da imamo u stvari malo izbora. U trenutnim okolnostima, možemo preduzeti samo neophodne mere predostrožnosti i moliti se za božansku milost. Preduzeti mere predostrožnosti ličnim trudom, a zatim se predati božanskoj milosti.

Ali kada se molimo, naše molitve mogu biti različitih vrsta. Možemo se moliti iz straha. U stvarnosti se smatra da je takva molitva na veoma elementarnom nivou; to uopšte nije zrela duhovnost. Posle, ljudi se mole da ispune svoje želje. To je još je nezrelo jer je egocentrično. Prava duhovnost počinje kada osetimo i prihvatimo nesebičnu molitvu, iz radosne ljubavi prema Bogu, iz saosećanja prema svim bićima ili iz želje da spoznamo Boga, da spoznamo svoje istinsko Biće.

Dakle, kada praktikujemo napuštanje moleći se za milost (Božiju), to ne bi trebalo biti a bude molitva samo za nas. Uključimo u naše molitve sve one koji trpe mnogo više nego mi. Setimo se onih koji sada pate, onih koji umiru bez svojih najmilijih bližnjih pored sebe jer bi ih zarazili; onih koji ne mogu ublažiti patnje članova svoje porodice u poslednjim satima svog života. Možemo se moliti takodje za sve ove ljude.

U Amritapuriju, svi oni medju nama, koji su došli iz inostranstva, mogli bi reći da su ovde fiksirani, bar do kraja aprila, verovatno mnogo duže od toga. Nigde aviona. Ne može se izaći. U određenom smislu, nemamo fizičku slobodu. Ali kad se prepustimo ovoj situaciji - jedina opcija koja nam je ostala - otkrivamo potpuno novi svet unutrašnje slobode. Kad prestanemo da se brinemo o zaštiti svog fizičkog zdravlja, otvaramo vrata poboljšanju svog unutrašnjeg zdravlja. Kad prestanemo da se brinemo o svom materijalnom bogatstvu, možemo početi da akumuliramo duhovno bogatstvo. Kad prestanemo da žalimo što vise ne možemo da se fizički družimo sa krugom svojih prijatelja, konačno možemo da se družimo sa unutrašnjim prijateljima : našim duhovnim mislima, sećanjem na Boga, duhovnim učiteljem, Ammom, našim istinskim Bićem, svega onoga što želite. Predaja sebe ne čini da postajemo slabiji. Ona oslobađa pravu silu koja je u nama. Omogućuje nam da oslobodimo ovu silu.

Ovaj ašram, Amritapuri, oduvek je bio Ammin poligon za učenje koji nas je naučio da se suočimo i prevaziđemo sve životne izazove. Priznajem da me je, u vreme kad sam stigao, to ponekad izluđivalo. „Da“ nije nužno značilo nešto, a „sutra“ je moglo značiti nešto između sutra i beskonačnosti. Dugo vreme je bilo neophodno dok moj zapadni um nije shvatio da nisam tu da radim posao ili barem ne posao onako kako sam ga ja video. Na kraju je moj zapadni um morao da se preda stvarnosti da je jedini posao na koji je trebalo da se fokusiram bio da prevaziđem izazove, teškoće koje su postavile negativnosti mog uma. A pokazalo se da je taj posao mnogo teži od bilo kojeg fizičkog zadatka.

U stvari, Amma je jednom rekla sebi: „Ovaj ašram je veoma dobro bojno polje. Svako ko dođe na ovo polje mora se boriti. Neki će biti povređeni. Neki će se povući i pobeći. Ali ako uspete ovde, možete osvojiti ceo svet. Amma čeka da vidi koliko će njih pobediti. "

Došlo je vreme da upijemo ove reči Amme i da ih sprovedemo u našoj praksi, jer svaki od naših života predstavlja polje aktivnosti o kojem ona govori. To ne znači da samo ovde možete to da uradite. Bojno polje koje testira našu duhovnu zrelost je naš život. A prihvatanje okolnosti našeg trenutnog života kao testova, prvi je korak ka uspehu o kojem govori Amma. Ne ostavljajmo Je da predugo čeka.

Jedan od načina da se to sprovede u praksu je da vodimo dnevnik onoga što učimo svaki dan. Nije samo reći: "Danas sam uradio to … malo sam prao veš, namestio krevet…", a ne takve stvari. Ovde se radi o onome što smo naučili, uključujući ono što nam nije pošlo onako kako smo želeli, strahove koje smo imali koji se nikada nisu ostvarili. Sve što možemo je da se trudimo. Rezultat je u rukama Boga. To ćemo naučiti iz ovog dnevnika.

Daću vam primer. Morali smo da uradimo test krvi u obližnjoj bolnici. Zdravstveni zvaničnici su želeli da vide da li neko od nas ima koronavirus. Pre nego što smo otišli, Amma je bila 100% uverena da će sve biti u redu. Ali pretpostavimo da sam bio u panici dok nisu stigli rezultati. Morali smo da čekamo tri dana. Za neke ljude ova tri dana bi mogla biti veoma stresna. U isto vreme, taj takozvani karantin u kojem smo bili, Svami Daiamritananda Puri i ja, odvijao se u prelepoj sobi na plaži sa pogledom na okean. Slusali smo zvuk talasa po celi dan, osećali smo blagi povetarac, mogli smo ga čuti u listovima kokosa, rubinski crveni zalazak sunca svaki dan ... Bilo je to poput raja! Ali da smo bili pod stresom, ni trenutak ne bismo mogli da uživamo u tome.

Naša očekivanja, želje i strahovi nisu samo prepreke napuštanju i prihvatanju. To su isto tako i prepreke koje nas sprečavaju da uživamo u sadašnjem trenutku. To je razlog zašto zaista moramo prihvatiti da napustimo sebe/da se predamo, ne kao slabost, već kao priliku da oslobodimo silu koja je skrivena u nama.

Evo ukratko, tri tačke koje sam danas želeo da istaknem:

   - Svaki takozvani loš trenutak može se transformisati u dobar trenutak promenom smera, promenom životnog cilja. I svakako je pravo vreme za duhovna istraživanja.

   - Drugo: zahvalnost. Toliko razloga imamo da budemo zahvalni, čak i sada.

   - Treća tačka: zahvaljujući koronavirusu, učimo koliko je vazna samostalnost i napuštanje/prepustanje.

Zaključio bih odlomkom iz poslednje poruke Amme o epidemiji. Rekla je: "U ovom vremenu kada se ceo svet potopio u mrak pandemije koronavirusa, hajde da se svi zajedno okupimo da bi upalili lampu nade, saosećanja i jedinstva. Virus nas ispunjava iznutra i spolja otrovom straha i anksioznosti. Da bismo ga uništili, upalimo svoj unutrašnji plamen, svoju unutrašnju svetlost. Upalimo lampu nove svetlosti, svetlosti dobrote, svetlosti znanja koja raspršuje tamu neznanja. Uklonimo ovaj otrov lekom - ispravne akcije i ispravnog razmišljanja u pravo vreme. Neka naša nesebična dela povezana sa božanskom milošću štite svet. Tada ćemo sigurno uspeti da se izvučemo iz ove tame. "

Baš kao što je znala rezultate naših krvnih testova pre njihovih laboratorijskih ispitivanja, Amma nas uverava da ćemo uspeti, bez sumnje, da se izvučemo iz ovog mraka. Kao i uvek, Amma je shvatila suštinu. Sada nam ne ostaje nista drugo, samo da predjemo na primenu u zivotu. "